Krajem osnovne škole ili ne znam, početkom srednje sam se zapalio to za saksofon. Kao voleo bih ja da sviram, da budem onaj neki masni džezer i to. Strašno mi se to sviđalo. I onda mi jedan drugar, Boris džezer takozvani, stvarno mu hvala, on mi je pozajmio jedan alt saksofon njegov. Sad ma kol’ko da je on bio škripav, ipak, to je bio neki zvuk i ja sam to krenuo da vežbam kući. E onda moja sestra, koja je ono izlazila noću onda je spavala ujturu, znaš to je bilo... i komšije, komšije su mi lupale u one cevi, baš one odozgore i sestra, znaš, „pusti me na miru sa tom bukom”. Onda sam ja dolazio ovde pored reke nekako malo verovatno i romantično to da sviram tu i da vežbam. I onda, pecaroši su me terali, kažu: „Beži bre, teraš nam ribu” . Onda sam odlazio sve niže i niže od marine tamo ka onoj carinskoj zoni koja je tad bila. Vau kako se praćakaju... i onda još dalje, još dalje... Pa onda sećam se da sam slušao psovke nekog i s druge strane reke, pošto ta voda je prenosila jako dobro i tu moju buku i te njihove psovke koje su sve vraćale. Pa sam išao još niže, još niže do te ograde tamo ‘de kao više nije smelo da se ide. Ali kad se spustiš još jedan nivo, tamo do reke, tu je bila neka rupa. Uopšte ne znam ko je to probušio. Ja sam prošo kroz tu rupu, mislim i prolazio da vežbam... Kod silosa ovih, ispod tog, ispod te nadstrešnice nekako je odmah, već je bio lepši zvuk, akustičniji, sve je to nekako zvučalo bolje. I tu taj čuvar me svaki dan pa me puštao sve više i više i na kraju, znaš, "ajde dete radi šta hoćeš" . Mislim video je... Ja sam dolazio posle podne kad niko ne radi kad je tiho, kad se ti mlinovi ugase. I onda sam otkrio jednog dana kako jedna vrata na kojima je bila tako zarđala propala brava, kad se malo podignu i povuku onako, može da se uđe tu u te silose. E tamo je stvarno taj zvuk bio neverovatan. Šta god da odsviraš nekako taj zvuk se vraćao onako u odjecima i i uvećan i to je bilo strava. Tamo nekako, sve je bilo dobro, znaš. Kao da te neko sve vreme tapše po ramenu, „kako dobro sviraš, kako dobro sviraš" iako nisam, znaš. I onda tako neko vreme sve dok nisam morao da vratim taj saksofon. I onda možda jedno 7,8 godina kasnije, baš na dan venčanja kad mi je došao kompozitor jedan svetski putnik, hteo sam njemu to da pokažem i svom bratu iz Niša, s kojim sam uvek upadao u neke nevolje i probleme, mislim ne zbog njega, zbog mene. On baš nekako je dobar dečko u tom nekom smislu. Mi smo došli ovde, prošli kroz tu rupu. Sve je bilo isto kao tada jedino što sam ja zaboravio da je prošlo jedno 7,8 godina i da nekako skoro da nije bilo više tih državnih firmi. To je postalo privatno i bile su te sigurnosne kamere i taj čuvar neki novi nas je video. Što je bilo još gore, to da smo mi tamo došli, muvali se, da sam ja pokušavao da otvorim ta vrata... To je sve bilo snimljeno znaš. On je naravno morao da reaguje i došao je s pištoljem i ne znam šta.. i znaš nekako nas je, tu nekako zatvorio u onu kućicu. Ja sam pokušavao da mu to objasnim, kao da je to čisto jedan neki emotivni vremeplov muzički. Da sam ih zbog toga doveo i te drugare i ovog drugara iz Češke... „Ahaaa...stranca, špijuna", znaš to je sve bilo još gore i on je zvao policiju. Bilo je zauzeto... Kao, imam to venčanje, ma kakvo venčanje... i on kaže: „Venčanje je ionako u 12, prsten se nosi na desnoj ruci". Znaš onako, sve je to bilo njemu strašno sumnjivo. Nije uopšte verovao. Prošao je neki policijski auto i on kaže: „E tu smo!”... Ovako im je mahnuo u kućicu kao da dođu. Sva sreća oni su taj gest shvatili kao pozdrav i samo su mu ono odmahnuli i prošli dalje. On ih je psovao i sve to tako je išlo nama na ruku. Sva sreća. Mi smo, ne znam koliko puta, tu priču, ponovo, znaš. Ma ništa on to nije verovao i nekako je vreme prolazilo. I on je čovek jebi ga. I onda sva sreća kad smo se raspričali malo više, ispostavilo se da je on iz Niša. Taj brka, taj čuvar i moj brat je iz Niša pa nemam pojma... ne baš iz istog kraja ali sve je to... Iz ove daljine Beograda nekako sve deluje ušuškanije i kao bliže... Ništa, onda je pustio svakog po na osob da ode po ličnu kartu i da se vrati. Već je bilo stvarno vreme kad treba da počne ta svadba... ovaj moja. I onda nas je pustio... I tako, još jednom sam tradicionalno upao, ovaj uvalio, svog dobrog burazera iz Niša u neku glupost, ali stigli smo na venčanje, Nije morao da upadne neki rezervni mladoženja tamo... I tako...