Na tom potezu, između, Visokog Stevana, Tadeuša Košćuška, Jevrejske i Solunske je bila jedna poljana gde smo se mi kao deca igrali i tu smo vadili male kamenčiće raznih boja i po priči naših roditelja to je srušeno za vreme rata, sinagoga ili crkva kako... ja ne znam da li oni to zovu crkva ili sinagoga. Uglavnom, znači jevrejska građevina je tu bila. I u dvorištu toga je bio ovaj dud koji vidim i sad postoji, ali mislim, baš evo tu je u tom delu tako, a ispod tamo, pošto je bomba udarila na onu donju stranu znači iz Solunske broj 10 te zgrade nije bilo. Ovde je isto bila zgrada i to je isto srušeno u bombardovanju. Znači taj deo je sav, kako su prošli, tako su ga smlatili. Mislim tako je tu, tako je srušeno. Ja kažem, mi smo se tu igrali. To je bilo nešto što je bilo zajedničko. Niko nas nije terao. Mi smo se tu igrali žmurke. Na primer sakriješ se. Sad se ne igraju žmurke. Sakriješ se u podrum u Solunsku broj 2. Ti kroz podrume sve ideš, ideš, ideš i skroz prođeš na drugu stranu ulice. Bio je nekako drugačiji način življenja ovde. Al’ kažem to su neke stvari koje su meni ostale u sećanju. To je sve dok sam bila još dete. Ovaj deo je sav bio... u sredini... U sredini su bile barake, više pri onom tamo, ova zgrada je isto nova... Ovo je nova zgrada. Znači bile su radničke barake. Znaš onako kad su dolazili radnici koji su iz unutrašnjosti pa onda su tu... To su bile braon barake. Imale su zajedničke vecee, zajednički mokri čvor. Svaka je porodica imala po jednu sobu i oni se nisu družili. To su bili pravi oni radinici sa decom koja nisu tu živela, koja su samo dolazila povremeno. Znači oni su radili po nekim građevinama, po nama, a mi smo se eto tako tu igrali po tim delovima. Sve je bilo u travi, ali nije to bilo ovako zapušteno... Nije bilo... Na ovom dudu smo se pentrali. Taj dud je bio sav pun, znaš onako dudinja. Tu se... ko je voleo da jede. Ja ga lično nisam volela ali su stvarno tu je bio nekako centar gde smo se mi krili igrali i gde nas niko nije dirao. Ovo su sada neke nove zgrade. Ova zgrada je napravljena na temelju te zgrade. Što govorim, ‘de su ljudi živeli... Malo i siromašno. Oni su imali svoje svinjce ‘de je "25. maj". Kad se prođe ispod podvožnjaka pa sa leve strane, ‘de sad autobus staje, tu su bili poređani svinjici. Ceo Dorćol, sve majke, kad ostane hrane, oni su dolazili kod svakoga i znalo se ko će da im da, da idu da hrane. E kad dođe to vreme kad se svinje kolju, mislim, svako je tu dobijao. To je bila kao neka fešta. Pravili su se na primer čvarci pa se delilo, pa tako... Mislim nekakav život je... ali su ti ljudi stvarno živeli od toga.