Ja sam došao da živim ovde na Dorćolu od ‘91. godine... 1991. došao sam da živim na Dorćolu i došao sam do Rexa slučajno. Godinama, godinama sam gledao... od 91. do 98. jednu te istu ulicu. I onda 94. godine tu je počelo nešto da se dešava, tu je počela da se okuplja neka omladina, a pošto sam ja bio sam nezaštićen ja sam se bojao omladine i da tu izlazim. I onda kad tu vidim da se tu okupljaju ljudi, ja nisam ni znao da je to Rex, da je to kulturni centar, da tu dolazi fina omladina koja nije nastrojena agresivno prema okolini i prema komišijama. Ja sam zaobilazio ovu ulicu Braće Baruh. Noću predveče kad su neki programi jer nisam znao ovde šta se dešava. Od ‘94. do ‘98. ja sam zaobilazio, malo ono ‘97. … ‘96,’97,’98 ja sam se oslobodio i prolazio sam tu i vidim ljudi mi ništa ne dobacuju, prođem, mene niko ne dira, ja nikog ne diram. Super sve. Ljudi se ovde okupe ja zaobiđem, na drugu stranu ulice pređem. I Miloš Tomić, meni je rekao ima jedan kulturni centar zove se Rex, a ja pitam: “Miloše ‘de se nalazi taj Rex?”. Kaže nalazi se tu i tu... I ja onako sav tužan udarim se dlanom o čelo kažem: “Pa ‘de se ja nalazim? Ja četiri godine zaobilazim ovo mesto mislim okupljaju se neki probisveti neka bagra a ono okuplja se normalna omladina”. Kažem: “Propustio sam četiri godine života”. I onda, kad sam ušao u Rex ovde se upoznao sa ljudima, ovde su organizovali školu računara, tada je računar već bio pojam uveliko u Srbiji. I koristio sam tu računar. Nisam išao u tu školu jer nisam imao pare da plaćam, ali sam sa strane učio. Jedini imam nedostatak nepoznavanje stranog jezika, računari mi jako dobro idu. Volim internet i naučio sam mnogo preko interneta šta se dešava u svetu. Jutjub je došao kasnije, mnogo kasnije. Prvenstveno što sam ovde dolazio, sviđala su mi se kulturna dešavanja koja nisam plaćao, davali su mi da ne plaćam, onda sam video da ima škola pa aj da iskoristim nešto. Onda sam stao u tom školovanju zato što nisam znao strani jezik da koristim računare, i onda sam stao…kad sam nešto naučio... Ali sviđa mi se ovde kulturni život u Rexu, sviđaju mi se ljudi okruženje, samo, nekako iz jednog mog beskućničkog života, koji sam živeo u krugu železničke stanice, ne mojom voljom, kad uđem u Rex jednostavno zaboraviš na sve probleme današnjice, šta te stiska, da li imaš pare da li nemaš, jednostavno uđeš u drugi svet, kao u neku drugu dimenziju, kao u budućnosti se osetiš, tu si sa omladinom okružen, niti ljudi prave neku razliku zato što sam ja niže socijalne kategorije ne postoji neka razlika, znači kao da sam jednak sa njima i najlepše uspomene su mi ovde iz Rexa.