Odavde pa do pola Alfa banke eto toliki je bio prostor taj Dezert, jako visoko je bio ulaz ali ne mogu da setim kakva je bila zgrada... Čekaj da ždraknem. Da to nije bila ova zgrada, ja se ne sećam, tada nisam gledala u fasade, nisam bila zaražena tako Beogradom tada, imala 14 godina. Za Dezert ja znam otprilike od svoje 12, 13 godine prvo po zgražavanju odraslih. Zamisli u Dezertu se skupljaju drogeraši , to se prvo govorilo, pa onda drogosi pa onda narkići. E ti izrazi su bili kad sam se zadevojčila kad sam počela nekako više da vodim računa šta rade šta rade muškarci. Znaš devojčice imaju jedan jako smešan romantični svet. Vi muškarci imate ono kao gde si Bole šta ima, nešto se širite, igrate fubal, muške aktivnosti, ne znam tačno imala sam brata ali mlađeg. A devojke one pišu neke sveske koje bi se danas kupile recimo tu, pa onda lepe slike nekih dečaka... danas sam upoznala Vladu, kako je lep, Vlado budi mi dečko, on pojma na primer nema pojma šta ću ja da pišem razumeš... Andrija kako divne ruke ima, pazi ti nisi ni zapazio da ti je neka klinka od 12,13 godina gledala u prste a i ti imaš 12,13 nemaš ovoliko. E dakle tu je bio Dezert i onda smo ja i neke moje drugarice iz jkra... Ja sam stanovala u Kosovskoj, prvo Panđelina kuća koje više nema, pa onda Kosovska 37, Kafana Kosovo isto mitska zgrada sa tri ulaza, čudesa... i posle sad u trećem životu dole (ulica Džordža Vašingotna). Neke moje drugarice iz osnovne škole s kojima se ja kao nešto šunjam, družim, idem u bioskop idemo mi da prođemo pored Dezerta ali samo da prođemo, pazi otkud ti petlja da uđeš, ni govora. Mi sad kao idemo pa baš se nešto desi, ispadne ti nešto ti polako uzimaš i gledaš šta oni to u stvari unutra rade ali nije se ništa unutra dešavalo. Imala sam čak jednu fotografiju, 67. godine možda izašla u nekim novinama Sport i svet, baš je neki čovek pisao članak o tome šta stalno izvikujete taj Dezert, šta ga prozivate potpuno noramalno mesto. Jako visoki pultovi su bili. Ja sam generacija ljudi iz rata, znači roditelji moji nisu bili partizani, prvoborci, nikakve budže. Dosta se skromno na javim mestima sedelo, danas si iz fazona ideš na mesto gde su karirani stolnjaci, one piksle od aluminijuma, kao to nam je super ko na Ibarskoj magistrali. U stvari sve je bilo tako, možda je Metropol bio za neke budže koji su tada imali 40, 50 godina što ja ne mogu da znam. Dezert je znači bio na dužinu išao je na desno. Uđeš i ideš otprilike do knjiga za decu i onda si i desno imao taj prostor. Tu desno su bili stolovi a ovi ljudi su stajali najčešće oko tog pulta naravno svi su pušili, unutra se svuda pušilo nije bilo nikakvih čudesa... Evropske unije. I samo su stajali, e sad htela da sam da ponesem jedan svoj dnevnik iz tog vremena ali nisam imala vremena. Kako su izgledali ti ljudi? Pa izgledali su u stvari kao hipici.