Terazije

Da Terazije nisu samo jedna široka ulica (ili trg čudnog oblika) već čitav kraj većina čitalaca verovatno nije nikada čula. Ovde ćemo o njima govoriti kao o kraju ne samo zato što su one tako ranije shvatane već stoga što je to sasvim smisleno. Naime, ako razmislimo, lako ćemo uvideti da ulice poput Dečanske, Kolarčeve ili Prizrenske zapravo ne pripadaju ni Savamali ni Dorćolu ni Varoš kapiji ni Paliluli. Stoga one čine poseban, Terazijski kraj. Početkom XIX stoleća pored usamljene Batal-džamije na ovom prostoru stajao je još samo nadzemni mokroluški vodovod.


Naravno, kraj koji postoji samo zato što ne nijedan drugi ne može da ga obuhvati nema izražene granice, te je, osim samih Terazija, teško reći koja od susednih ulica pripada ovom delu grada a koja ne. Mi ćemo se Terazijskim krajem baviti u njegovom „klasičnom“ obliku, onakvim kakav je imao dok je u XIX i XX veku postojao kao Terazijski kvart. U toj administrativnoj podeli načinićemo dva mala izuzetka kojih su svakako bila svesni i tadašnji Beograđani. Počev od Trga republike granice ove četvrti išle bi, u pravcu kazaljke na satu, sledećim ulicama: Makedonskom, Dečanskom, Kosovskom, Takovskom, Kneza Miloša, Kraljice Natalije i Lominom (umesto administrativne podele koja je išla Bosanskom tj. kroz Admirala Geprata i Gavrila Principa, koje su nesumljivo bile važne ulice Savamale), zatim Zelenim vencem na Sremsku i Kolarčevu (a ne na Carice Milice i Obilićev venac kako je granica kvarta zapravo išla). U svakom slučaju, Terazijski kraj obuhvata svega nekoliko celih i još toliko samo jednih strana ulica oko Terazija. Danas o ovom kraju mnogo više govorimo kao o „Centru“ i, mada je taj pojam mnogo širi, Terazije se uvek nalaze u samom njegovom jezgru.

U rimsko doba ovaj deo grada nalazio se na rubu civilnog Singidunuma. Nastavljajući se na Via Cardo, glavnu saobraćajnicu grada koja je išla pravcem današnje ulice Kneza Mihaila, terazijskim grebenom je prolazio put ka jugu i (docnije) Carigradu, čuveni Via militaris. S njegove istočne strane, celom dužinom današnjih ulica Kosovske i Majke Jevrosime prostirala se glavna nekropola Singidunuma. Kada se u Srednjem veku grad kontrahovao ovaj kraj je ostao daleko kako od zidina tako i od podgrađa pred njima. No, Carigradski drum je i dalje bio tu.

Tokom prosperitetnih decenija osmanske vlade Beograd se znatno proširio na jug. Iako se tada nalazio unutar gradskih palisada, ovaj kraj, tada znan kao Vračar mahala, ostalo je slabo naseljen. Osim turskog groblja i Mokroluškog vodovoda ovde je bilo tek nekoliko sokaka. Začuđujuće, njihovo stanovništvo klanjalo je u jednoj od najvećih beogradskih džamija – Ejnehan begovoj, docnije poznatijoj kao Batal-džamija. Uprkos tome što su bile nekoliko puta razorene, mahala i džamija su se održale do austrijske opsade 1789. kada su „bataljene“, s tim da su ruševine velelepne džamije ostale da štrše na praznom polju sve do 1871.

Krajem istog veka postalo je očigledno da je potez od Kalemegdana do Slavije kičma Beograda. Terazijski kraj postao je centar trgovine i gradskog života kojim je od 1892. prolazila i prva tramvajska linija Beograda. Tu se zidaju mnoga ugledna zdanja koja su, zahvaljujući položaju na vrhu brda, bila vidljiva izdaleka. Među njima valja istaći trospratnu Šapčaninovu palatu (1902, srušena u Drugom svetskom ratu) i hotel „Moskvu“ (1907) koje postaju deo siluete grada. Ulica pred njima se 1912. preuređuje dobijajući vodoskok i lepe cvetne partere.

Iste godine kada je podignut hotel „Moskva“ položen je kamen temeljac za novo zdanje Narodne skupštine. Njena izgradnja, ometena trima ratovima i diktaturom, potrajaće sve do 1936. Zajedno sa kompleksom kraljevskih dvorova, Skupština je bila najreprezentativnije i najvažnije zdanje Terazijskog kraja. No, konkurencija je bila velika jer se u međuratnom periodu ovde podižu velelepne palate poput one Agrarne banke, lista „Pravda“, Glavne pošte, nove „Albanije“, Jugoslovenske banke, Druge ženske gimnazije... S obzirom na prestiž nije za čuđenje što je u novoj podeli grada Terazijski kvart postao Prvi kvart.

Najveća posledica Drugog svetskog rata bila je stvaranje Trga Nikole Pašića na mestu ruševina američkog bombardovanja. Pored Doma sindikata na istom trgu u narednim decenijama boraviće i Centralni komitet Partije kao i njeno zvanično glasilo „Borba“. Nedaleko je podignuta i nova zgrada skupštine Srbije, dok su dvorovi prepravljeni za potrebe Predsedništva Srbije i grada Beograda. Time se Terazije potvrđuju kao upravni centar socijalističke Jugoslavije, Srbije i Beograda. Poslednji veliki urbanistički i građevinski zahvati bili su izgradnja Doma omladine (1967) i probijanje Terazijskog tunela (1970). U suprotnosti s ostatkom ovog kraja kojem se nema više mnogo šta dodati ili oduzeti, prostor Terazijske terase sa pogledom na Savu i Srem, uočen još 1929, i pored mnogo stručnog dovijanja ostao je nedovršen.