Pedeset jedna godina. Ja sam otvorio ovu dvoranu. Prvi pustio projekciju – Rodopolje.
Koji film ?
Rodopolje. Onaj domaći. Prvo smo počeli sa non stop programom. A taj non stop program počne u 13 časova i onda prikazujemo program u trajanju od jednog časa. Napravimo pauzu, pa pustim muziku pet minuta, pa onda isti program koji traje 50 – 55 minuta. Tako do 20 časova. A posle smo uveli jednu projekciju od 21 čas – igranog filma. Tako smo radili jedno desetak, dvadeset godina. Onda su razne delegacije dolazile iz svih republika, pošto smo bili u sastavu Jugoslavije. Iz svih republika su dolazile delegacije da vide kakav je to non stop program.
Ja sam završio kino tehničku školu, pa sam hteo u Vojnu akademiju. I onda je bilo neke protekcije, konkuriosao sam, ali me nisu zvali na pregled eto… Tesla. Ta škola se tu nalazila. Sve o kino tehničkim aparatima, o filmovima a ujedno smo morali da znamo i elektriku, sve moguće, tehnologiju… sve. To je neka srednja škola, pa sam ja mogao sa tom školom da idem u Vojnu akademiju. Sad bioskopi odumiru, prelaze u privatne ruke a film je kultura. Mi kulturu širimo i ta kultura mora da bude dostupna svima, svima da omogućimo.
Ja sam negde izjavljivao, ima ovde časopisi… Po milion metara, ovaj kilometara trake sam ja pustio. Računajte, za pedeset godina, svakodnevno po tri projekcije… onda ovo, to su … nema broja. 365 dana u godini, pa računajte dnevno po koliko je trake tu išlo. Tako da je to i gomila filmova. Da vam kažem, non stop su bile projekcije i svakodnevno po tri filma. Ja sam imao knjige, pa sam jednom direktoru to dao, ali on mi nije to vratio. Ja sam svakodnevno ubeležio koliko predstava imam, i kako se zove film i u koje vreme je prikazan taj film. I onda mi to nisu vratili. Desetak godina dok je bilo, to sad već četrdeset godina ima. Verovatno sada ima u kompjuteru. Vodi se nešto, ali nije sada to to. A ja sam vodio. Imao sam knjige, vodio sam svakodnevno, drugi dan, projekcija, drugi film.
Ujedno smo imali i pokretne te kinoprojektore, gde smo održavali filmske večeri u čitaonici. Filmske večeri pokretne aparature. To smo prikazivali i po selima. Projekcije u domovima kulture, jer tamo nije bilo dostupno. Bioskopi nisu toliko bili po selima. Tako da smo išli u Mali mokri lug, Železnik, Žarkovo, Veliko selo. Taksi uzmemo sa projektorom i idemo film da prikažemo.
To je ta na 16mm. Idemo i prikažemo film. A imali smo i tridesetpeticu, pokretna kino kola. To smo tu na Trgu republike prikazivali filmove. I s time smo se bavili. Prosveta, kultura, nema tu. A imali smo dole podrum, gde u boksu stoje projektori 16mm. Isto, Iska Kranj, a imali smo i američke projektore. A onda dobijemo nalog da idemo, kako rukovodstvo ugovori film. Idemo, uzmemo film odavde. A imali smo dole isto bunker, distribuciju 16mm film. I to uzmemo, spakujemo, uzmemo taksi, idemo da prikažemo film. A dole smo imali isto, i ja sam neke projektore držao ovde da vam pokažem. Evo jedan projektor sam vam pokazao. I tako smo išli da širimo kulturu po selima. I išli su svi filmovi i domaći filmovi. Sve smo išli.
To je bio isto projektor. Postavi se u kolima, gde ima struja, agregat i sve… uključi se na sred Trga republike i prikazujemo film i narod se skupi i gleda. Išlo se i dalje gde treba. I ako treba u jedno selo jedni da idu, drugi da idu u drugo.
Za mene nije trebala nikada kontrola. Za mene je publika kontrola. Ako se buni znači nije dobro. Tako da sam morao da dobro pripremim film, ne smem da pogrešim, inače da sam grešio ode… srčani infarkt dobiješ odmah. Pazite, nije svejedno kad vas kritikuje neko na sastanku i kad vas kritikuje 390 ljudi u sali, to nije dobro. I zato sam se ja trudio da to radim kako valja.
2063. pustiću projekciju isto, na stogodišnjicu dvorane.